Na tržištu knjiga danas je dostupan veliki broj najrazličitijih rečnika – jednojezičnih, dvojezičnih, kao i specijalizovanih rečnika koji sadrže samo određene delove leksike, kao što su stručni rečnici, rečnici sinonima, idioma, frazalnih glagola itd. Često mi učenici, naročito na početnim nivoima učenja, postavljaju pitanje šta od svega toga im je potrebno – i da li im uopšte treba rečnik kada je tu Google Translate.
Sajtovi i aplikacije za automatsko prevođenje nisu najbolje rešenje za učenike: van šireg konteksta rečenice, velike su šanse da će kompjuterski generisan prevod biti neadekvatan ili sasvim pogrešan; ukoliko pokušate da prevedete čitavu rečenicu ili pasus, prevod će sigurno ispasti karikaturalno. Dobra strana – i osnovni razlog za popularnost ovakvih aplikacija – jesu brzina i lakoća pristupa gotovom prevodu, kakvom-takvom. Ukoliko je brz i bukvalan prevod sve što vam je potrebno, Google Translate će obaviti posao, ali za išta više od toga, najbolje ga izbegavajte.
Ako ste u procesu učenja stranog jezika, neuporedivo više koristi imaćete od klasičnih rečnika. Tu se postavlja sledeće pitanje: da li su bolji jednojezični ili dvojezični rečnici?
Pobornici dvojezičnih rečnika ističu njihovu ekonomičnost i lakoću korišćenja, kao i veliku popularnost među učenicima. Ovo poslednje se objašnjava potrebom za psiholingvističkom sigurnošću koju učenicima pruža brzo nalaženje prevoda na maternji jezik, što nije zanemariv faktor kada je reč o motivaciji za učenjem. Međutim, posezanje za dvojezičnim rečnikom može da izazove neku vrstu “leksičke fobije” od nepoznatih reči, umesto razvijanja sposobnosti razumevanja iz konteksta, bez opsesivne potrebe da se za svaku reč traži doslovni ekvivalent u maternjem jeziku.
S druge strane, upotrebom jednojezičnih rečnika učenici se podstiču da misle na jezike koji uče; zaobilazi se neprekidno mentalno prebacivanje s jednog jezika na drugi, pospešuje se veština parafraziranja i postiže veća fluentnost. Ova teza se ističe u savremenim metodama nastave jezika, gde su upotreba maternjeg jezika iz metodičkih razloga svodi na potpuni minimum ili se sasvim isključuje, a ovakvi rečnici – i u učionici i pri samostalnom radu učenika – dobijaju ulogu dodatnog didaktičkog sredstva. Pored ove prednosti, jednojezični rečnici po pravilu sadrže daleko potpunije i bogatije informacije o konotacijama, registru, izgovoru i poreklu reči te utoliko predstavljaju neuporedivo bolji i višestruko isplativiji izbor.
Razume se da je preduslov za upotrebu jednojezičnog rečnika adekvatan nivo znanja datog jezika: on mora da bude dovoljno visok da biste mogli da razumete i protumačite objašnjenje pojma. Da li to znači da su početnici osuđeni na upotrebu dvojezičnih rečnika? Uopšte ne: ovaj problem je premostiv izborom rečnika prilagođenog nivou učenja. Ukoliko govorimo o engleskom, a isto važi i za druge svetske jezike, dostupni su rečnici prilagođeni praktično svim nivoima, a čak i potpuni početnici mogu da se posluže nekim od ilustrovanih rečnika.
U vezi za ovim poslednjim, ponovo bih se osvrnuo na Google Translate, svestan njegove popularnosti. Sa učenicima naviklim da često konsultuju Gugl, na časovima povremeno zajedno koristimo ovaj pretraživač. Međutim, tu ih navikavam da koriste opciju Google Images umesto Translate. Umesto dobijanja reč-za-reč ekvivalenta (neretko pogrešnog), učenici na osnovu dobijenih slika mogu da donesu zaključke u vezi sa pojmom koji pretražuju, da li je reč o predmetu ili apstraktnom pojmu, da li ima pozitivnu ili negativnu konotaciju i sl.) i na taj način uče otkrivanjem. Za potrebe nastave i učenja, ovo se pokazuje daleko smislenijim, a i zabavnijim.
Ukratko, i jednojezični i dvojezični rečnici imaju svoju funkciju i odgovaraju različitim potrebama korisnika. Iz niza metodičkih i didaktičkih razloga, smatram da u nastavi i procesu učenja uopšte, upotreba jednojezičnih rečnika dugoročno daje bolje rezultate i utoliko u svakodnevnom radu njima dajem prednost.
grammaticus 