Jezički trening: drugačiji pristup nastavi jezika

Umesto striktnog držanja unapred propisanog nastavnog programa, silabus i tempo rada definišu se prema individualnim potrebama učenika. Umesto mnogo teoretisanja, akcenat je na praktičnoj upotrebi jezika i razvijanju sposobnosti komunikacije. Umesto velikih grupa i tipično školskog načina rada, nastava se odvija najčešće jedan-na-jedan, eventualno u vrlo malim grupama.

Ovako bi izgledao sasvim kratak opis jezičkog treninga (eng. language coaching), pristupa nastavi jezika koji poslednjih desetak godina dobija sve zapaženije mesto u nastavi jezika, naročito među freelance nastavnicima kojima je lakše da realizuju takav način rada. Već sama trening ukazuje na izvesnu sličnost sa svetom sporta: kao što sportski trener vodi računa o individualnim sposobnostima i potrebama sportista sa kojima radi, kontinuirano prateći njihov napredak, tako jezički trener pomaže da postignete i održavate svoju jezičku kondiciju, ali i da napredujete. Odmah treba reći da ovaj pristup zahteva mnogopre svega od samog učenika. Kao što u sportskom treningu ne bi imalo baš nikakvog efekta da samo trener vežba umesto sportiste, tako ni u jezičkom treningu nema napretka bez posvećenosti učenika i spremnosti za aktivan rad. U tom smislu, nije slučajno što se u stručnim tekstovima na temu jezičkog treninga kao jedan od ključnih pojmova ističe odgovornost.

Kako bi ovaj koncept bio jasniji, evo nekoliko poređenja sa tradicionalnom, školskom nastavom:

Sada malo detaljnije. Budući da pri jezičkom treningu predavanja nisu ex cathedra (niti se uopšte radi o klasičnim predavanjima), učenik nije neko pasvno preuzima određeno znanje, nego drugi jezik uči i usvaja na dinamičan način kroz mnogo interakcije sa nastavnikom – trenerom, ali i kroz samostalan rad putem kojega se unapređuju sve četiri jezičke veštine (čitanje, pisanje, govorenje, slušanje). Jezički trener je tu pre svega da usmerava i pomaže pri učenju. Ne postavlja se superiorno, već sa učenikom gradi odnos zasnovan na saradnji i uzajamnom poverenju. Umesto nekog jednog udžbenika koji prati unapred definisan program rada, u opticaju mogu da budu najrazličitiji materijali, a sadržaj nastave se definiše, menja i prilagođava prema konkretnim potrebama učenika.

S obzirom na vrlo individualizovan karakter jezičkog treninga, u svom radu unekoliko odstupam od upravo opisanog pristupa. Na primer, po pravilu koristim udžbenike, ali pre svega kao pomoćno sredstvo koji služi da celom toku zajedničkog rada obezbedi na duže staze jasnu strukturu, kao i izloženost različitim delovima gramatike i vokabulara. Kod popularnih “časova konverzacije” dešava se da na kraju napredak bude vrlo ograničen, jer se sve često sve svede na neobavezno ćaskanje, uz nehotično zanemarivanje ili potpuno odsustvo rada na razvoju veština pisanja i čitanja (to predstavlja hroničan problem u nastavi jezika uopšte, ali o tome nekom drugom prilikom). I nakon dužeg rada, uz oslanjanje samo na takav pristup, učenici zapravo retko budu izloženi kompleksnijoj sintaksi i bogatijem vokabulara, u najboljem slučaju tek održavajući svoj postojeći nivo znanja.

Dodatno, rizik koji postoji kod tzv. student-centered pristupa – nastave u čijem centru je sam učenik, a među koje se obično tipološki svrstava i jezički trening, jeste podilaženje učenicima – naročito u kontekstu privatnih časova. Preskaču se teme koje učenicima nisu zanimljive, ne insistira se na domaćim zadacima jer učenike mrzi da ih rade itd. U ovom kontekst, nastojim da se dođe do kompromisa: učenici ne moraju da čitaju poeziju, romane ili članke koji se meni lični sviđaju, ali moraju da čitaju nešto, po svom ili zajedničkom izboru – adekvatne težine i jezički dovoljno izazovno. Isto važi za domaće zadatke, naročito pisane radove poput eseja. Ono što je važno jeste da se učenicima takvi zadaci ne serviraju kao dosadna datost – nešto što se mora jer tako stoji u udžbeniku, već da se osmisle na krativan način koji bi za učenika imao smisao i praktičnu vrednost.

Kroz kontinuiran individualan rad u hodu mogu da se vrše korekcije, tempo rada se po potrebi usporava ili ubrzava, fokus se stavlja na različite stvari, već prema željama i potrebama, a da se pritom ne gubi iz vida šira slika. Možda je upravo u tome najveća vrednost jezičkog treninga, jer je tako nešto teško ostvarivo u sklopu školskog rada u grupama, gde nastavnik ni uz najbolju nameru ne može da posveti dovoljno pažnje svakom pojedinom učeniku. To se teže postiže i u okviru formalnih kurseva u školama jezika koje slede zacrtan silabus, prema kome bi učenik nakon određenog broja časova, po nekom automatizmu, trebalo da pređe sa jednog nivoa znanja na drugi. Proces usvajanja jezika se ne odvija na tako mehanički način, što je iskusio svako ko je prošao niz formalnih kurseva, stekao razne sertifikate, a na kraju nije u stanju da sroči prostu rečenicu na jeziku koji je godinama učio (obratite pažnju: danas škole jezike često izdaju sertifikate za uspešno pohađanje nastave na određenom nivou, ne za realno dostizanje tog nivoa).

Koncept jezičkog treninga uspešno prevazilazi te i druge mane konvencionalne nastave jezika. Ako kroz primenu školskih metoda do sada niste imali dovoljno uspeha, ili vam generalno ne odgovara rad u grupi, razmislite o ovom pristupu.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: