Intertekstualno čitanje Šlinkovog romana “Čitač”

Roman Čitač nemačkog pravnika i sudije Bernharda Šlinka (Bernhard Schlink), prvi put objavljen 1995. godine, brzo je stekao status planetarnog bestselera. Dodatnu popularnost dobio je zahvaljujući takođe zapaženoj i višestruko nagrađivanoj filmskoj verziji iz 2008. godine u režiji Stivena Daldrija (Stephen Daldry). Ovaj kratak roman jedno je od brojnih dela koji tematizuju nemačko posleratno suočavanje sa prošlošću u decenijama nakon sloma nacionalsocijalističkog režima, a gotovo trideset godina po objavljivanju, može se reći da je zasluženo ušao u kanon Vergangenheitsbewältigung (suočavanje-sa-prošlošću) književnosti.

Bernhard Šlink

S obzirom na to da je jedan od ključnih motiva Čitača upravo čitanje knjiga, u ovom tekstu ću se – bez ulaženja u prepričavanje sadržaja koji je mnogima ionako poznat – osvrnuti na naslove kojima je Šlink prožeo svoj roman. Koje poruke šalje eklektičan izbor literature koju čitaju / slušaju Mihael i Hana, glavni junaci ovog romana? Šta nam kazuje intertekstualno1 čitanje Čitača?

HORIZONTALNI DIJALOG

Već su prva dva teksta koje glavni lik, Mihael, zaljubljeno čita nepismenoj i neobrazovanoj Hani – ljupkoj ženi mračne naci prošlosti – vrlo indikativna. Emilija Galoti je Lesingova tragedija u kojoj čedna mlada žena građanskog, buržoaskog porekla na kraju tragično strada zbog intriga i požude plemića. Zatim su tu Šilerove Spletke i ljubav – takođe dramski tekst, vrlo slične tematike. Ove drame iz doba Prosvetiteljstva nose izraženu moralnu pouku impregniranu republikanskim idealima s kraja 18. veka. Obe posreduju građanske vrednosti koje uključuju pitanje krivice i preuzimanja odgovornosti, što u slučaju Emilije Galoti (baš kao i naše Hane, kako će se ispostaviti) ima tragičan ishod u vidu samoubistva glavne junakinje. Asocijativno dejstvo ovih naslova je takvo da već na samom početku romana daje ton celom potonjem narativu koji se sav svodi na te dve ključne reči: krivica i odgovornost.

Šta se još čita sem klasika nemačkog Prosvetiteljstva? U romanu se pominje Ajhendorfov Danguba, lagana novela, jedno od tipičnih dela nemačkog romantizma 19. veka; Tolstojev Rat i mir; Homerova Odiseja. U delu romana u kome je Hana već na odsluženju zatvorske kazne, Mihael na audio trake snima klasike evropske književnosti, poput Hajnea, Kafke i Čehova. U knjizi eksplicitno stoji: “Naslovi… ukazuju na moje iskonsko poverenje u građansko obrazovanje.”

Izloženi korpus tekstova tako tvori diskurs obrazovanog, građanskog, progresivnog nemačkog društva. Ujedno se formira i jedan obrazovni okvir – klasična školska lektira koja Hani, sve do ovog iskustva zajedničkog čitanja / slušanja, nije bila dostupna usled njene dvostruke isključenosti iz nemačkog opšteg obrazovanja.2

VERTIKALNI DIJALOG

U drugom delu knjige potpuno se menja autorov jezik, što je verno preneto i u filmu. Jezik postaje izričaj Bernharda Šlinka kao pravnika po profesiji. Poglavlja sada zvuče kao službene beleške i zvanični izveštaji; iščezava lirski ton iz prvog dela romana. Menja se i narav dijaloga sa eksternim tekstovima: u igri više nisu klasici “lepe književnosti”, već, kako bi rekla Hana Arent, imena profesionalnih mislilaca.

U filmu se na jednom mestu referiše na Karla Jaspersa, koji je u posleratnom periodu mnogo pisao i govorio o pitanjima krivice i odgovornosti. U knjizi se još pominju Kant i Hegel, i to u kontekstu Mihaeolovog odnosa sa ocem, koji je i sam filozof. U ovom delu knjige mnogo više dolazi do izražaja ne onaj vertikalni, dijahroni intertekstualni dijalog sa autorima i delima iz prošlih vremena, već horizontalni dijalog sa savremenim društvom, sasvim konkretno sa šezdesetima. Tu deceniju, u koju je smešteno i vreme suđenja Hani Šmit, autor slikovito opisuje u istom poglavlju u kome piše o svom ocu i gde sa dosta ironije govori o “raščišćavanju” –  novom kritičnom suočavanju sa prošlošću. “Raščišćavanje! Raščišćavanje prošlosti! Mi studenti, polaznici seminara, smatrali smo se avangardom raščišćavanja.”

Malopre pomenuti Mihaelov otac je i sam, na neki način, intertekstualna figura. Njome se Šlink uključuje u dijalog sa celim jednim podžanrom nemačke posleratne književnosti poznatim kao Väterliteratur – literatura o očevima. Reč je o književnim delima koja, naročito od sredine 1960-ih, problematizuju ulogu očeva za vreme nacizma – običnih, po svemu prosečnih nemačkih Familienväter koji su neposredno posle rata i tokom 1950-te ćutali ili poricali bilo kakvu odgovornost a koji su šezdesetih postali predmetom sumnje, osporavanja i osude od strane sopstvene dece.

Za razliku od filma, gde se veza Čitača sa tim širim žanrovskim kontekstom ne vidi tako jasno, u romanu je ona očigledna i predstavlja još jedno mesto intertekstualnog susreta koji zadire duboko u lične i porodične odnose, kontaminirane međugeneracijskim nepoverenjem između očeva i sinova.

PROSVETITELJSKI KORAK

Pred kraj knjige autor uspostavlja intertekstualnu vezu sa jednim, u romanu neimenovanim, ali ipak prepoznatljivim autorom. Šlink piše o Hani sledeće: “Našavši hrabrost da nauči da čita i piše, Hana je napravila korak iz nepunoletstva u punoletstvo, prosvetiteljski korak”. Ovde se iza reči prevedene kao “punoletstvo” krije pojam Mündigkeit – još jedna reč koja je od 1960ih poprimila dodatne slojeve značenja: Šlink je koristi kao referencu na filozofa Teodora Adorna i njegovo razumevanje pojma Mündigkeit izneto, između ostalog, u uticajnoj zbirci eseja i intervjua upravo pod naslovom Erziehung zur Mündigkeit – “Obrazovanje za odgovornost”, iz 1970. godine. 

Scena iz filma Čitač (The Reader, 2008)

U filmu, u sceni u kojoj Hanu poslednji put vidimo živu, oko nje možemo da uočimo koje autore čita u svom prosvećenom punoletstvu: Rilke, Tolstoj, Homer… U vreme ikonoklastičnog nipodaštavanja same ideje klasike, dragoceno je što Šlink kroz ceo roman pledira na njen značaj, a ekranizacija naročito. Međutim, ključno je za prepoznati da se Hanin “prosvetiteljski korak” ne sastoji ni u njenom prevazilaženju analfabetizma, niti u upoznavanju sa klasicima svetske književnosti.

Naime, sam roman se završava jednim dosta drugačijim spiskom literature. Tu nalazimo Hanu okruženu knjigama o koncentracionim logorima i naslovima autora kao što su Primo Levi, Eli Vizel i Hana Arent – ikoničnim imenima posleratne filozofske i književne misli na teme koje sasvim spadaju u okvire adornovskog obrazovanja za odgovornost. A ono ne ide bez suočavanja sa sopstvenom prošlošću, ma koliko ono gorko bilo.

Kratkoću ovog romana Šlink nadomešćuje bogatstvom literarnih referenci i intertekstualnih aluzija preko kojih se ne sme tek tako preleteti. Jer ovaj roman je ujedno i bibliografija vešto uklopljena u formu književne fikcije: niste do kraja pročitali Čitača ukoliko niste pročitali i Ajhmana u Jerusalimu Hane Arent ili Levijevog Zar je to čovek.


Ovaj tekst predstavlja izmenjenu i dopunjenu verziju izlaganja održanog u beogradskom Domu omladine na tribini Nova čitanja roda koju su 23. aprila 2014. organizovali Fakultet za medije i komunikacije,  IPAK Centar i Centar za ženske studije.


1  Intertekstualni pristup nam pomaže da sagledamo načine na koji tekstovi utiču jedni na druge te kako prethodno iskustvo čitanja jednog teksta oblikuje čitanje i razumevanje drugih. Pojam je u književnu teoriju uvela Julija Kristeva 1960ih godina, nakon čega on brzo postaje deo standardnog pojmovnika poststrukturalizma. Prema njenom tumačenju, tekstualni prostor obrazuju tri elementa – proizvođač teksta, recipijent i drugi tekstovi, koji su svi u neprekidnoj međusobnoj komunikaciji. Kristeva se zapravo nadovezala na Mihaila Bahtina koji je svojom idejom dijalogizma bio jedan od prvih koji je ukazao na međuzavisnost književnih struktura. On je još 1930ih i ‘40ih godina pisao o dinamičnosti teksta kao intersekciji tekstualnih površina i dijalogu između autora, čitalaca i konteksta.

2  Sem što je nepismena, čitaocima može da promakne detalj da je Hana došljakinja, nije nativna Nemica. Hermanštat i oblast Zibenbirgen iz koje potiče – a tako neprevedeni stoje u srpskom prevodu ovog romana – nemački su nazivi za grad Sibiju i Transilvaniju u današnjoj Rumuniji.

3  Izborom srpske reči “raščišćavanje” ponešto se gubi u prevodu, jer na nemačkom govornom području pojam Aufarbeitung ima vrlo snažnu konotaciju vezanu za suočavanje sa nacističkom prošlošću; reč je o sveobuhvatnom procesuiranju – zvanično utvrđenih činjenica, ali i ličnih sećanja i neprijatnih porodičnih istorija. (U engleskom prevodu ovde citirane rečenice upotrebljena je reč exploring.)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: